Alejkumusselam ve rahmetullahi ve berekatuhu.

Po pitanju označavanja kabura umrlog muslimana učenjaci imaju tri mišljenja:

Prvo – da je mekruh stavljati bilo koji znak na kaburu. Ovo je stav hanefijskog mezheba.

Drugo – da je dozvoljeno označiti kabur kamenom, drvetom ili sličnim. A ovo je stav malikijskog mezheba, mišljenje unutar hanefijskog mezheba i jedan od dva rivajeta hanbelijskog mezheba.

Treće – da je mustehab označiti kabur tako što će se staviti uspravljeni kamen, drvo ili slično gdje je glava mejjita. Ovo je stav šafijskog mezheba i drugi rivajet hanbelijskog mezheba.

Pošto prva dva stava učenjaka ne dokazuju svoj stav nekim šerijatskim tekstom a zagovarači trećeg stava imaju hadis na kojeg se oslanjaju njihov stav je najbliži ispravnom. Ili preciznije rečeno, dozvoljeno je ili mustehab je da se kabur umrlog označi kamenbom, drvetom ili sličnim iznad glave mejjita.

A hadis sa kojim se dokazuje dozvoljenost i pohvaljenost označavanja kabura je hadis kojeg bilježe Ebu Davud i Ibn Madže, da je prilikom ukopavanja Osmana ibn M'azuna, radijallahu anhu, Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, naredio da se njegov kabur označi sa kamenom koji će se staviti iznad njegove glave pri čemu je i on sam učestvovao, a zatim je rekao: “Da označim sa njim (kamenom) kabur moga brata i da ukopavam kod njega one koji umru iz moje porodice”. Ovaj hadis su ocijenili vjerodostojnim Zehebi, El-Busiri i Albani, a dobrim Iraki i Ibn Hadžer.

Takođe, bilježi Ibn Madže od Enesa, radijallahu anhu, da je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, označio kabur Osmana ibn Maz'una kamenom. Hadis je ocijenio dobrim El-Busiri a vjerodostojnim Albani, dok su ga slabim ocijenili Ibn

Hadžer i Ibn Ebi Hatim zbog slabosti ravije Kesir ibn Zejda.

Prema tome, nema sumnje da su ova dva hadisa dovoljan argument za propisanost označavanja kabura kamenom, drvetom ili sličnim kako bi se znalo gdje je ukopana osoba i da bi se pored nje ukopavali ostali članovi porodice, baš onako kako je to spomenuto u hadisu. Ve billahi tevfik.

PISANJE NA NIŠANIMA
– Esselamu alejkum.
Moje pitanje je: da li dozvoljeno pisanje imena, datuma, mudrih izreka, stihova i slično na nišanima? Džezakellahu hajra.
ODGOVOR: Alejkumusselam.

Pisanje na onome čime se označi kabur (kamenu ili drvetu) je jedno od pitanja oko kojeg učenjaci imaju podijeljeno mišljenje.

Njihovi stavovi se mogu svrstati i sakupiti u tri mišljenja:

Prvi stav učenjaka je da je dozvoljeno pisanje ako za tim ima potrebe, a bez opravdanog razloga ne treba pisati. Ovo je stav nekih učenjaka hanefijskog mezheba kao i učenjaka zahirijskog mezheba a odabrali su ga od savremenih učenjaka šejh Abdurrahman Es-S'adi, šejh Albani i Šuajb Arnaut.

Kaže Ibn Hazm: “Kada bi se uklesalo njegovo ime na kamenu, za nas to nije pokuđeno” (El-Muhalla, 5/133).
Oni dokazuju svoj stav sljedećim argumentima:

Prvi – da je pisanje imena na kaburu praktični idžma’ muslimana, tj. da je to praksa muslimana. Muhaddis Hakim, nakon što je naveo hadis u kojem je došla zabrana pisanja na kaburu, rekao je sljedeće: “Ovi senedi su vjerodostojni a ne radi se po njima, jer se pisalo na kaburovima imama (učenjaka) muslimana od Istoka do Zapada, a to je praksa koju je uzeo halef (zadnje generacije) od selefa (prve generacije)” (El-Mustedrek, 1/525).

Komentar: Da je ovo praktični idžma’ to je samo tvrdnja za koju nema dokaza, nego ispravno je da većina učenjaka smatra pokuđenim pisanje na kaburu. A dovoljno je kao odgovor na riječi Hakima ono što mu je Zehebi odgovorio: “To što si rekao je besmisleno, ne znamo ashaba koji je tako nešto uradio, nego su to uveli neki tabi'ini i oni poslije njih a nije do njih došla zabrana” (Telhisul-mustedrek, 1/525).

Drugi – jer ima potrebe za pisanjem imena kako bi se znalo ko je ukopan u njemu i da analogno tome što je propisano označiti kabur kamenom, drvetom i sličnim, nema smetnje da se on označi pisanjem imena umrlog, pogotovu ako su to evlije i dobri ljudi, kao što to navodi Hejtemi i Remli od šafijskih učenjaka.

Komentar: Ako se za potrebom pisanja misli na potrebu označavanja kabura dovoljno je da se označi kamenom i sličnom kao što je došlo u hadisu. A ako se pod potrebom misli da se naznači koja osoba je u njemu ukopana onda je takođe dovoljno da se sa različitim oblikom ili veličinom kamena, drveta i sličnog označi kabur.

A što se tiče analogije pisanja imena na dozvolu obilježavanja kamenom, onda je ova analogija oprečna tekstu hadisa u kojem je došla zabrana pisanja. Treba naglasiti da sa ovim dokazuju obožavaoci kaburova i sufije koji i jesu uveli u praksu i izmislili sve ono zabranjeno što danas muslimani rade oko kaburova.

Drugi stav učenjaka je da je mekruh pisati na kaburovima. Ovo je stav velike većine učenjaka ovog Ummeta, na njemu su Ebu Jusuf i Muhammed ibn Hasan od hanefija, i on je mezheb malikija, šafija i hanabila.

Oni svoj stav dokazuju sljedećim dokazima:

Prvi – hadis od Džabira, radijallahu anhu, u kojem on kaže: “Zabranio je Vjerovjesnik, sallallahu alejhi ve sellem, da se izgrađuje na kaburovima, da se piše na njima i da se gaze”. Ovaj hadis sa ovim dodatkom da “da se piše na njima” bilježe Ebu Davud, Tirmizi, Nesai i Hakim, a osnov hadisa bilježi Muslim.

Ovaj dodatak ocijenili su vjerodostojnim Tirmizi, Hakim i Albani. Dok je u rivajetu Ibn Madže došlo: “Zabranio je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, da se bilo šta piše na kaburu”. Nema sumnje da ovaj tekst hadisa presuđuje po ovoj temi.

Drugi – da pisanje na kaburovima nije bila praksa selefa ovog Ummeta, počev od ashaba pa na dalje, i nije prenešeno ni od jednog ashaba da je na njegovom kaburu nešto napisano.

Treći stav učenjaka je da je zabranjeno pisanje na kaburovima svejedno bilo to ime ili nešto drugo. Na ovom stavu su Ibnul-Hadždž od malikija, Ševkani, Bin Baz, Salih Fevzan, Abdullah Eba Betin i mnogi drugi.

Njihov je argument je vanjsko značenje hadisa da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, da se piše na kaburovima.

Odabrano mišljenje po ovom pitanju, a Allah zna najbolje, je pokuđenost pisanja po onome sa čime se obilježe kaburovi svejedno bilo potrebe ili ne. Na pokuđenost ukazuje hadis u kojem je došla zabrana a sa druge strane pisanje imena nije bila praksa ashaba niti mnogih tabi'ina. Ve billahi tevfik.

Na pitanje odgovorio dr. Zijad Ljakić – zijad-ljakic.com

Alejkumusselam.

Nema razilaženja među učenjacima četiri mezheba: hanefijskom, malikijskom, šafijskom i hanbelijskom, čak neki učenjaci prenose idžma učenjaka, da je mekruh ukopavati umrle muslimane u tabutu osim u nuždi ili ako za to postoji opravdanje šerijatski prihvatljivo.

Ukopavanje u tabutu nije prenešeno od Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, niti ashaba, takođe u tome je oponašanje kjafira. Detalji o ovom pitanju (ukopavanju u tabutu) se mogu naći u svakoj fikskoj knjizi.

A što se tiče sahranjivanja u sanduku, došlo je u knjizi „Knjiga fikha na četiri mezheba“ da je ukopavanje u sanduku i sličnom:

– kod hanefija i šafija pokuđeno osim ako za to ima potrebe poput toga da je zemljište rastresito,

– kod malikija je to suprotno onom što je preče,

– dok je kod hanabila uopćeno pokuđeno.

Ukopavanje u sanduku je oprečno praksi Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, ashaba i selefa ovog Ummeta. Sa druge strane, tako kjafiri sahranjuju svoje umrle te to predstavlja oponašanje istih, a muslimanima je zabranjeno opnašanje kjafira u ibadetima (a obredi dženaze spadaju u oblast ibadeta).

Prema tome, ako se umrli ukopava u sanduku sa ciljem oponašanja kršćana i drugih kjafira u tome onda je to zabranjeno zbog zabrane oponašanja kjafira u ibadetima.

Došlo je u vjerodostojnom hadisu: „Ko oponaša neke ljude (jedan narod) on je od njih“. A ako ukopavanje mejita u sanduku nema namjeru oponašanja kjafira onda je to uopćeno pokuđeno osim ako za tim ima stvarne potrebe i opravdanja. Ve billahi tevfik.

Na pitanje odgovorio dr. Zijad Ljakić – zijad-ljakic.com

Alejkumusselam ve rahmetullahi ve berekatuhu.

Pitanje klanjanja dženaze u odsustvu žrtvama genocida ili rata uopćeno se u osnovi vraća na poznatu mes'elu klanjanja dženaze u odsustvu umrlog.

Po ovom pitanju učenjaci imaju podijeljeno mišljenje:

Prvo mišljenje – nije dozvoljeno klanjati dženazu umrlom u njegovom odsustvu.

Ovo je stav hanefijskog i malikijskog mezheba.

Oni ovo argumentiraju time da nije prenešeno da su Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, i ashabi poslije njega klanjali dženaze umrlima u njihovom odsustvu. A slučaj klanjanja Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, sa ashabima dženaze Nedžašiju, a što je prenešeno u hadisu mutefekun alejhi, to je kako kažu Ebu Hanife i Malik specifično samo za Nedžašija i nije opći propis za sve muslimane. U protivnom, zašto nisu klanjane dženaze u odsustvu i svim drugima za koje je postojao povod za to ako je to opći propis?

Drugo mišljenje – opća dozvola klanjanja dženaze umrlom u njegovom odsustvu.

Ovo je stav šafijskog i hanbelijskog mezheba.

Njihov argument je gore spomenuti hadis mutefekun alejhi od Džabira, radijallahu anhu, u kojem je došlo da je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, klanjao dženazu Ashametu Nedžašiju donoseći četiri tekbira. A u rivajetu od Ebu Hurejre, radijallahu anhu, u hadisu mutefekun alejhi je došlo da je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, razglasio o smrti Nedžašija na dan u kojem je umro, izašao je sa ashabima na musalu, posafao ih i donio na njega četiri tekbira.

Treće mišljenje – da se klanja dženaza u odsustvu onome kome nije klanjana, kao i da se klanja osobi koja je bila velika i poznata po znanju, imetku ili ugledu.

Ovaj stav su izabrali od savremenih učenjaka Ibn Usejmin i Albani.

Naravno, svi se vraćaju na jedan te isti dokaz klanjanja dženaze abesijskom vladaru Nedžašiju kojem nije imao ko klanjati dženazu.

Četvrto mišljenje – da se klanja dženaza u odsustvu osobi koja je učinila veliku korist muslimanima, poput učenjaka od čijeg znanja su se muslimani okoristili, trgovca koji je imetkom pomagao muslimane ili mudžahida koji je učinio veliku korist muslimanima svojim džihadom.

Ovaj stav je izabrao od savremenih učenjaka Bin Baz. Naravno, dokaz je isti kao i kod prethodnih stavova.

Neki savremeni učenjaci prave spoj između trećeg i četvrtog mišljenja, tj. da se klanja u odsustvu onome kome nije klanjanja dženaza kao i osobi koja je učinila veliku korist za Islam i muslimane pa makar mu se i klanjala dženaza.

Ibnul-Kajjim u svojoj knjizi “Zadul me'ad“ govoreći o ovoj temi kaže sljedeće: “Nije bilo od upute Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, i njegovog suneta da klanja dženazu svakom umrlom u njegovom odsustvu, umrlo je mnoštvo ljudi od muslimana u njegovo vrijeme a bili su u odsustvu i nije im klanjao dženazu. A u vjerodostojnom hadisu je prenešeno da je klanjao Nedžašiju dženazu u odsustvu pa su se učenjaci zbog toga razišli na tri mišljenja.

(prvo) Da je ovaj postupak propis i sunet Ummetu da se klanja dženaza u odsustvu svakome, ovo je mišljenje Šafije i Ahmeda.

(drugo) Kažu Ebu Hanife i Malik da je ovo specifično za njega (Nedžašija) i da se ne odnosi na druge.

(treće) Kaže šejhul-islam Ibn Tejmije: Ispravno je da odsutni ako umre u nekom mjestu i ne klanja mu se dženaza, klanja mu se dženaza u odsustvu. A ako mu se klanja tamo gdje je umro njemu se ne klanja dženaza u odsustvu. Jer obaveza klanjanja dženaze spada time što su mu muslimani već klanjali dženazu, a Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, je klanjao dženazu odsutnom i ostavio tu praksu, a njegov postupak i ostavljenje tog postupka je sunet“. (Zadul-me'ad, 1/519-520)

Kaže šejh Albani: “Ono što podupire stav da nije propisano klanjanje dženaze u odsustvu svakom umrlom je činjenica da kada su umrli pravedne halife i drugi niko od muslimana im nije klanjao namaz u odsustvu, a da je se to desilo to bi nam bilo prenešeno mutevatir predajama“. (Ahkamul-dženaiz, str.93)

Odabrani stav po ovom pitanju je, a Allah zna najbolje, ono što zastupa šejhul-islam Ibn Tejmije. A to je da se klanja dženaza u odsustvu onome kome nije klanjana dženaza, jer je to ono na što ukazuje hadis o klanjanju dženaze Nedžašiju, tj. klanjana mu je dženaza u odsustvu jer mu nije niko klanjao dženazu.

Razlog razilaženja učenjaka po ovom pitanju je različito tumačenje jednog te istog hadisa u kojem je došlo da je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, sa ashabima klanjao dženazu Nedžašiju. Zbog toga po ovom pitanju ima širine jer nema nekog drugog argumenta koji presuđuje i određuje jedan stav kao ispravan.

A što se tiče prakse Bošnjaka u klanjanju dženaze odsutnima, ona se može podijeliti u dvije vrste:

Prva vrsta – koja bi bila ispravna, uzimajući u obzir stav učenjaka (mimo hanefija i malikija) da je propisano, sunet ili dozvoljeno (shodno razilaženju) takvima klanjati dženazu u odsustvu, tj. da se klanja dženaze u odsustvu žrtvama rata ili genocida u Bosni i šire onima kojima nije klanjana dženaza uopće, u ovome nema smetnje ili se čak može reći da je sunet takvima klanjati dženazu u odsustvu.

Druga vrsta – učestala praksa klanjanja dženaza u odsustvu žrtvama rata ili genocida koje oni nazivaju i smatraju šehidima, u obliku da se često ili skoro svaki put kada se klanja dženaza identifikovanim tijelima ili nekom drugom prilikom, ujedno klanja i dženaza u odsustvu svim ostalim žrtvama rata, čime se ponavljajući ovo klanjanje dženaze u odsustvu stalno i kontinuirano po nekoliko puta klanja jednim te istim žrtvama dženaza u odsustvu.

Ovakva praksa od strane Bošnjaka nije ispravna i bojazan je da će prerasti, ako već nije, u autohtonu bosansku novotariju poput novotarije učenja Fatihe umrlima. Da ovo što rade nije ispravno ukazuju sljedeće stvari:

Prvo – pošto se Bošnjaci s ponosom i zvanično pozivaju na hanefijski mezheb, a po hanefijskom mezhebu nije dozvoljeno klanjati dženazu u odsustvu, Bošnjaci ne bi trebali uopće da klanjaju dženaze u odsustvu nego da se skrate na klanjane dženaze identifikovanim i pronađenim tijelima.

Drugo – pošto Bošnjaci smatraju žrtve rata i genocida šehidima oni ne bi trebali klanjati dženazu onim šehidima koji su poginuli u bici, jer na to ukazuju vjerodostojni hadisi i to je stav većine učenjaka. A ako bi prigovorili tome da se po hanefijskom mezhebu šehidima koji su poginuli u bici klanja dženaza, onda se postavlja pitanje dosljednosti slijeđenja mezheba, zašto ne slijede mezheb u klanjanju dženaze u odsustvu.

Treće – radeći po stavu učenjaka koji dozvoljavaju klanjanje dženaze u odsustvu (šafija i hanabila) ovo što rade Bošnjaci, tj. da po nekoliko puta u raznoraznim povodima klanjaju jednim te istim žrtvama dženazu u odsustvu (klanjanje svim žrtvama rata i genocida), pa još i kad im pronađu tijela, i opet nakon toga klanjaju u odsustvu i onima kojima su pronađena tijela i već im klanjana dženaza i to neprestano ponavljaju godinama, ovakva praksa nema utemeljenje ni kod koga od učenjaka niti mezheba. Odnosno, kada se jednom klanja dženaza u odsustvu nekome nije propisano to ponavljati neprestano u drugim prilikama.

Zbog toga je velika bojazan da ovo što se radi kod nas klanjanjem dženaza u odsustvu žrtvama rata da je to izašlo iz okvira onoga sa čime je došao Šerijat i o čemu su govorili učenjaci, i velika je bojazan da je na pomolu jedna nova novotarija na našim prostorima.

A što se tiče dženaze u odsustvu žrtvama genocida plavsko – gusinjskog kraja (koji se desio prije 100 godina) a koja je prije nekoliko dana klanjana u Poslanikovom, sallallahu alejhi ve sellem, mesdžidu, nakon klanjanja dženaze istima u Sandžaku i u Bosni, shodno gore spomenutom, nema sumnje da je ovo neispravno, po nekim učenim koji su upitani to je novotarija. Da je ovo sporno i neispravno ili čak novotarija ukazuju sljedeće stvari:

– poznati stav učenjaka koji dozvoljavaju klanjanje dženaze u odsustvu se odnosi na klanjanje u odsustvu osobi u vremenu kada je ta osoba umrla ili kada se sazna da je umrla, a ne na onoga ko umro prije desetine ili stotine godina i to zbog političkih razloga (da znaju Srbi da mi to nismo zaboravili).

– klanjanje dženaze u odsustvu nakon što je već klanjana otvara vrata da se klanja bilo kome od muslimana koji su umrli davno prije nas: halifama, ashabima, imamima, stradalima, žrtvama … a takva praksa nema osnova u

Šerijatu niti je poznata kod muslimana.

– ovoj nesvakidašnjoj praksi klanjanja dženaze u odsustvu pridodat je momenat klanjanja u Poslanikovom, sallallahu alejhi ve sellem, mesdžidu u Medini, što je dodatna doza spornosti jer se to radi na jednom od svetih mjesta.

– ova praksa otvara vrata da se ovo ponavlja od strane drugih Bošnjaka koji dođu u Mekku ili Medinu, jer žrtava rata i genocida je kod nas veoma mnogo.
Ve billahi tevfik.

Na pitanje odgovorio dr. Zijad Ljakić – zijad-ljakic.com

Alejkumusselam ve rahmetullahi ve berekatuhu.

Hvala Allahu i neka je salat i selam na posljednjeg vjerovjesnika, a zatim:

Nema smetnje u tome, jer nama šerijatskog atgumneta koji ukazuje na zabranu ili pokuđenost istog. A Allah zna najbolje.

Ve billahi tefik.

izvor: http://www.ehlus-sunne.ba

Na pitanje odgovorio dr. Zijad Ljakić – zijad-ljakic.com

Alejkumusselam ve rahmetullahi ve berekatuhu.

Hvala Allahu i neka je salavat i selam na posljednjeg vjerovjesnika, a zatim:

Nema razilaženja među islamskim pravnicima da nije dozvoljeno muslimanu da ukopa kjafira pa makar mu bio rodbina osim u nuždi.

Primjer nužde je da nema niko dugi ko će ga ukopati od kjafira, u tom slučaju je vadžib muslimanima da ga ukopaju. (Hašijetu Ibn Abidin 1/597, Hašijetu ed-Dusuki 1/403, Revdatut-talibin 2/119)

Način ukopavanja treba biti takav da se ne ukopava u pravcu naše Kible jer nije musliman, niti u pravcu njihove kible jer je ona lažna.

Takođe, ne usmjerava se prema nekom određenom pravcu, nego se ukopava bez vođenja računa o sunnetu ukopavanja mejita.

Od dokaza da je obaveza muslimanima u nuždi (kada nema nikoga od kjafira da ga ukopa) ukopati kjafira su sljedeći argumenti:

Hadis od Alije, radijallahu anhu, u kojem je došlo da je obavijestio Poslanika, sallallahu alehi ve sellem, da je umro njegov amidža Ebu Talib, pa mu je on rekao: „Idi i zakopaj ga“. Bilježi ga Ebu Davud, Nesai, Ahmed, Bejheki i Ebu J'ala. Slabim su ga ocijenili Ibn Medini, Bejheki i Šuajb Arnaut, a vjerodostojnim Ed-Dijau Makdisi, Albani, Abdulkadir Arnaut i Ejmen Salih Š'aban.

Drugi argument je postupak Poslanika, sallallahu alehi ve sellem, sa ubijenim mušricima u bici na Brdu, bačeni su u (nezatrpani) bunar El-Kalib. (hadis je mutefekun alejhi)

Upitana je Stalna komisija za fetve u Saudiji o propisu ukopavanja oca mušrika od strane sina muslimana, kakav je propis ako učestvuje u kupanju, ukopavanju i običajima kjafira pri ukopu? (Fetava el-ledžentu ed-daime, broje fetve 13477)

Odgovor: Osnova kod kjafira kada umre je da ga ukopaju njegovi rođaci kako ne bi uznemiravao ljude, ne gasuli se, ne umotaje u ćefine niti mu se klanja dženaza. Ko uradi drugačije (od spomenutog) ili učestvuje sa kjafirima u njihovim običajima, na njemu je da se pokaje i traži oprost od Allaha, da bi mu Allah oprostio. (potpisnici fetve su: Abdullah Gudejan, Abdurrezzak ‘Afifi i Abdulazizi bin Baz)

Prema tome, postavlja se pitanje da li je ovo bila nužda što su uradili muslimani mještani Raštelica (općina Hadžići)? Ako je bilo kjafira nemuslimana koji su ga mogli ukopati iako nije imao ni porodicu niti bližu rodbinu, a razumije se iz opisa događaja da je bilo jer su sahrani prisustvovali pravoslavni sveštenici, onda muslimanima nije bilo dozvoljeno to što su uradili. Trebali su obavijestiti najbliže mještane pravoslavce i sveštenika kako bi oni obavili sahranu.

Ve billahi tevfik.
Izvor: http://www.ehlus-sunne.ba

Na pitanje odgovorio dr. Zijad Ljakić – zijad-ljakic.com