Selam alejk,
ovih dana sam malo tuzan zbog nekih stvari u zivotu, i volio bi da znam povjerljivo koju je dovu Poslanik s.a.v.s., ucio kada je bio tuzan.
Naisao sam na ovu dovu: “La ilaha illal- lahu Al-`Azim, al- Halim, La ilaha illal-lahu Rabbu-s-samawati wal-ard wa Rabbu- l-arsh il-azim”
ali ne znam da li je ova dova tacna i povjerljiva.
Volio bi da me savjetujete
Ve alejkumusselamu ve rahmetullahi ve berekatuhu.
ŠTA SE IZGOVARA KADA SE UPADNE U NEVOLJU I POTEŠKOĆU
Prenosi se da je Abdullah b. Abbas, radijallahu anhuma, rekao: „Posljednje riječi koje je Ibrahim izgovorio kada je bačen u vatru, bile su:
حَسْبِيَ اللَّهُ وَنِعْمَ الوَكِيلُ
HASBIJALLAHU VE NI’ME-L-VEKIL.
“Dovoljan mi je Allah, i divan je On vekil.”
Buhari (4564, 4563).
U drugoj predaji stoji:
حَسْبُنا اللَّهُ وَنِعْمَ الوَكِيلُ
HASBUNALLAHU VE NI’ME-L-VEKIL.
„Dovoljan nam je Allah, i divan je On vekil.“
Ovu rečenicu je izgovorio Ibrahim, alejhisselam, kada je bačen u vatru, i izgovorio je Muhammed, sallallahu alejhi ve sellem, kada su mu rekli:
﴿إِنَّ النَّاسَ قَدْ جَمَعُوا لَكُمْ فَاخْشَوْهُمْ فَزَادَهُمْ إِيمَانًا وَقَالُوا حَسْبُنَا اللَّهُ وَنِعْمَ الْوَكِيلُ﴾
„Doista se drugi iskupljaju protiv vas pa ih se bojte, njihov iman se povećao i rekli su: ‘Dovoljan je nama Allah i divan li je On vekil.’”
109 – Prenosi se od Ibn Abbasa, radijallahu anhuma, da kada bi Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, imao kakvu brigu (nevolju), govorio bi:
لاَ إِلَهَ إِلَّا اللَّهُ العَظِيمُ الحَلِيمُ، لاَ إِلَهَ إِلَّا اللَّهُ رَبُّ العَرْشِ العَظِيمِ، لاَ إِلَهَ إِلَّا اللَّهُ رَبُّ السَّمَوَاتِ وَرَبُّ الأَرْضِ، وَرَبُّ العَرْشِ الكَرِيمِ
LA ILAHE ILLAHU-L-‘AZIMU-L-HALIM. LA ILAHE ILLAHU RABBU-L-‘ARŠI-L-‘AZIM. LA ILLAHE ILLAHU RABBU-S-SEMAVATI VE RABBU-L-ARDI VE RABBU-L-‘ARŠI-L-KERIM.
„Nema istinskog boga osim Allaha, Veličanstveni i Blagi. Nema istinskog boga osim Allaha, Gospodar Arša veličanstvenog. Nema istinskog boga osim Allaha, Gospodar nebesa i Zemlje i Gospodar Arša plemenitog.“
Kod Muslima stoji: „Kada bi ga zabrinulo nešto“ i „Dovio bi ovom dovom i govorio prilikom brige (nevolje).“
Buhari (6346); Muslim (2730).
DOVA ZA IZLAZAK IZ NEVOLJE
Rekao je Uzvišeni Allah:
﴿فَلَوْلَا أَنَّهُ كَانَ مِنَ الْمُسَبِّحِينَلَلَبِثَ فِي بَطْنِهِ إِلَىٰ يَوْمِ يُبْعَثُونَ﴾
“I da nije bio jedan od onih koji Allaha veličaju, sigurno bi ostao u utrobi njegovoj (u utrobi kita ) do Dana kad će svi biti oživljeni.” Es-Sāffāt, 143, 144.
Rekao je Uzvišeni Allah:
﴿قَالَ أَوْسَطُهُمْ أَلَمْ أَقُل لَّكُمْ لَوْلَا تُسَبِّحُونَقَالُوا سُبْحَانَ رَبِّنَا إِنَّا كُنَّا ظَالِمِينَ﴾
„Ponajbolji između njih reče: ‘Nisam li vam ja govorio da je trebalo Allaha veličati!’ ‘Slavljen neka je Gospodar naš!’ – rekoše – ‘mi smo, uistinu, nepravedni bili!'“ El-Kalem, 28, 29.
Ovo upućuje da je izgovaranje tesbiha (riječi SUBHANALLAH) uopćeno za izlazak iz nevolje svejedno da li kaže ‘LA ILAHE ILLA ENTE SUBHANEKE INNI KUNTU MINEZZALIMIN’ ili kaže neki drugi tesbih.