Je li ulema govorila nešto o onome što se spominje poslije samostalnih harfova u Kur'anu?

Alejkumusselam

Harfovi koji se spominju na početku nekih sura ukazuju na nadnaravnost Kur’ana, u smislu da je Kur’an sastavljen od tih harfova koje Arapi koriste u svome govoru. I pored toga, nisu u stanju načiniti nešto slično Kur’anu.

U komentaru Tahavijine poslanice, imam Ibnul-Izz spominjući nadnaravnost Allahovor govora koji ne sliči ljudskome, kaže:

“Ovo je ono što se sugerira onim početnim izdvojenim slovima na počecima nekih sura – naime, da je Kur’an dat prema načinu njihovog govora i na jeziku kojim oni komuniciraju. Zar ne vidiš da se poslije tih izdvojenih slova odmah spominje Kur’an, kako je to očevidno, npr., u ajetima: “Elif Lām Mīm. To je Knjiga u koju nema nikakve sumnje.” (El-Bekare, 1-2);

“Elif Lām Mīm. Allah je – nema boga osim Njega – Živi i Vječni. On Tebi objavljuje Knjigu, pravu istinu…” (Alu ‘Imrān, 1-3);

“Elif Lām Mīm Sād, Objavljuje ti se Knjiga!” (El-A‘rāf, 1-2);

“Elif Lām Rā. Ovo su ajeti mudre Knjige.” (Jūnus, 1-2)

Tako je i sa svim drugim slučajevima izdvojenih slova: svi im skreću pažnju na činjenicu da im Poslanik ne dolazi s nečim što oni ne razumiju, već da im se obraća na njihovome jeziku.”

Imam Razi u svome tefsiru Mefatihul-Gajb kaže: “U svakoj suri koja počinje sa izdvojenim harfovima, nakon njih spominje se Knjiga ili Objava ili Kur’an…osim u tri sure: Merjem, El-Ankebut i Er-Rum. Mudrost otpočinjanja ovim harfovima jeste što je Kur’an veličanstven, što Objava ima svoju težinu i što Knjiga obuhvata taj govor…Svaka sura u kojoj se na početku spominju Kur’an, Knjiga i Objava, prije toga ima upozorenje i napomenu iz koje proističe usredotočenost onoga kome se obraća kako bi slušao taj govor…”

Ibn Kesir kaže: “U svakoj suri koja počinje harfovima spominje se nadmoć Kur’ana, njegova nadnaravnost i veličanstvenost. To je poznato na osnovu opsešnog iščitavanja i odnosi se na 29 sura.”

Razi je iz ovog pravila izuzeo tri sure, ne spominjući suru El-Kalem, iako se u njoj, iza harfa (Nun) ne spominje Kur’an, nego se kaže: “Nun. Tako Mi kalema i onoga što oni pišu…”

Ne znam zbog čega nije izuzeo suru El-Kalem, ali može biti iz dva razloga:

Prvi: Da je smetnuo sa uma.

Drugi: Postoji mogućnost da je time mislio da je pisanje Kur’ana dio onoga što kalem piše, odnosno najbolje što kalem može napisati, pa zbog nije izuzeo ovu suru.

U svakom slučaju, u velikoj većini sura nakon ovih harfova spominje se Kur’an, a razlog je već spomenut.