Šta uraditi u namazu kada se uči sura u kojoj je ajet označen sa «sedžda» ?

Ve ‘alejkumu-s-selam ve rahmetullahi ve berekatuhu. Bismillah.
El-hamdu lillahi Rabbil-‘alemin. Ves-salatu ves-selamu ‘ala nebijjina Muhammed, ve ‘ala alihi ve sahbihi edžme'in. Ebu-Rafi'a je rekao: “Klanjao sam sa Ebu-Hurejrom jaciju namaz na kojoj je učio ‘El-Inšikak’ pa je učinio sedždu. Upitao sam ga: ‘Šta je ovo?’ Odgovorio je: ‘Učinio sam sedždu nakon nje za Ebu-Kasimom, sallallahu ‘alejhi ve ‘ala alihi ve sellem, i neću prestati da činim sedždu nakon nje sve dok ga ne sretnem.'” (Buharija, 766; Muslim, 578) Od Ebu-Hurejre, radijallahu te'ala ‘anh, se prenosi da je Omer, radijallahu te'ala ‘anh, učinio sedždu nakon sure “En-Nedžm”, da bi nakon sedžde ustao i nastavio s drugom surom poslije nje. (Predanje je vjerodostojno: Abdur-Rezzak, 5880)
Na osnovu spomenutog, preporučuje se onome koji prouči u svome namazu ajet sa sedždom, svejedno radilo se o propisanom namazu ili nafili, noćnom ili danjskom namazu, zasebnom namazu ili namazu u džematu, da učini sedždu. Ovo je mišljenje većine islamskih učenjaka. Pokuđeno je da imam u danjskom namazu, kada uči u sebi, uči ajet sa sedždom usljed čega bi moglo doći do pometnje među klanjačima. Takođe, pokuđeno je da klanjač uči ajete, pa kada dođe do ajeta sa sedždom ostavi ga i pređe na druge ajete kako ne bi učinio sedždu. Ovog stava su bili: Š'abi, Ibnul-Musejjeb, Ibn-Sirin, En-Neha'i, Ishak i većina drugih islamskih učenjaka. Dakle, preporučuje se onome koji u svome namazu prouči ajet sa sedždom da učini sedždu ukoliko klanja sam ili kao imam a zna da neće doći do pometnje među klanjačima. Ukoliko, pak klanjač prouči ajet sa sedždom na kraju svog učenja na rekatu, on može da učini jednu od tri sljedeće stvari:
Da učini sedždu i nakon nje vrati se na kijam-stajanje i nastavi učiti na kijamu drugu suru, a zatim ode na ruku'u, kao što je činio Omer, radijallahu te'ala ‘anh. (Predanje je vjerodostojno: Abdur-Rezzak, 2882)
Da ode na ruku'u što će biti zamjena za sedždu. Od Nafi'a se prenosi da bi Ibn-Omer, radijallahu te'ala ‘anhuma, kada bi učio u namazu suru “En-Nedžm”, učinio bi sedždu, a ako pak, ne bi otišao na sedždu otišao bi na ruku'u. (Predanje je vjerodostojno: Abdur-Rezzak, 5893) Ibn-Mes'ud, radijallahu te'ala ‘anh, je upitan o suri na čijem se završetku nalazi sedžda: hoće li se otići na ruku'u ili na sedždu? Rekao je: “Ukoliko između tebe i tvoje sedžde ne bude ništa do ruku'u, pa on je blizu.” (Predanje je vjerodostojno: Ibn Ebi Šejbe, 4371) Ovakav je slučaj ukoliko klanjač bude sam. Međutim, ukoliko bude imam i zna da će njegova sedžda dovesti do pometnje klanjača, onda ne bi je trebao činiti, a Uzvišeni Allah najbolje zna.
Da ode na sedždu, zatim se vrati sa nje, a zatim ponovo, bez ikakvog učenja, ode na ruku.
A Uzvišeni Allah najbolje zna. Ve billahi-t-tevfik!

Hajruddin Ebu-Muhammed Ahmetović, prof

Preuzeto sa stranice:islamskiedukativni.wordpress.com