Zašto Allah hvali sam Sebe u Kur’anu?

Hvala pripada Allahu.

Buharija (4631) i Muslim (2760) su zabeležili predaju od Ibn Mesuda da je Allahov Poslanik, alejhi selam, rekao:

„Nema niko da mu je pohvala draža mimo Allaha, i zbog toga On je pohvalio sam Sebe. I nema niko ko je ljubomorniji od Allaha, i zbog toga je zabranio razvrat.“

Uzvišeni Allah nema potrebu za svetovima (stvorenjima), njihovim pohvalama i delima. Bez obzira kakva dobra ili loša dela oni radili, ne mogu da naštete Allahu, niti mogu čime da Mu koriste. On Uzvišeni nema nikakve potrebe za njima, ali su oni u potrebi za Njim, kao što On Uzvišeni kaže:

O ljudi, vi ste siromasi, vi trebate Allaha, a Allah je nezavisan i hvale dostojan. (Kur’an, poglavlje Fatir, odlomak 15)

Ali, Uzvišeni Allah, voli od Svojih robova da Mu budu pokorni, da imaju lepo mišljenje o Njemu i da Ga hvale, da Mu zahvalni budu i da neverstvo ne čine. A sve to zbog mnogobrojnih mudrosti i uzvišenih značenja, od kojih ćemo spomenuti samo neke:

Uzvišeni Allah, voli da Ga hvale i Sebe je pohvalio, i robovima Svojim je naredio da ga hvale, zato što je On toga zaslužan. Voli od Svojih robova da Ga opisuju onako kako On zaslužuje, jer ako to urade, to će ih sačuvati od toga da Mu pripisuju stvari koje Mu ne dolikuju.
Slavljenje i veličanje Njega onako kako On zaslužuje je uspostavljanje istine i rada po njoj. Tako je pravda uspostavljena na nebesima i Zemlji; suprotno tome, ako mu budu nezahvalni i ne budu mu zahvaljivali, neće moći uspostaviti pravdu među sobom.
Slavljenje i veličanje Njega je od najveće koristi ljudima na ovom i onom svetu. Islamski učenjak Nevevi je u komentaru hadisa kojeg smo spomenuli, rekao:
„U stvarnosti ovo je od najvećih koristi ljudima, jer Ga oni hvale, i On ih nagrađuje, tako da imaju korist, dok, Uzvišeni Allah nema potrebe za ljudima i njihove pohvale Mu ne koriste, a ako Mu ne budu zahvalni to neće da Mu šteti.“

Kaže učenjak Mubarekfuri u Tuhfetu-l-Ahvezi (9/357):

„On voli pohvale da bi mogao da nagrađuje zbog toga, i zbog toga to ide u korist ljudima; a ne zato jer On ima koristi od zahvale i pohvale. Mi volimo zahvalu jer iz toga imamo neku korist i zato da bismo mogli da imamo visoko mesto među ljudima. Tako da je jasno da obični narod pravi grešku kada kaže: ‘Ako Allah voli pohvalu, zašto je i mi ne bismo voleli.’“

Štaviše, hvaljenje Njega je priznavanje Njegovog istinskog stepena. Kada bi bio slučaj da nam to nije naredio, i rekao kako ćemo to da radimo, ne bismo znali šta to dolikuje Njegovoj veličini i uzvišenosti od pohvale i veličanja, i ne bismo upoznali našeg Gospodara preko Njegovih lepih imena i savršenih svojstava. Znanje o tome je osnova Njegovog hvaljenja i veličanja, i to je osnova preko koje rob poznaje svog Gospodara.
Hvaljenje Uzvišenog Allaha oslobađa pojedinca od osobina oholosti, umišljenosti i ponosa. Onaj ko ne pripisuje sve blagodati Allahu i ne zahvaljuje Mu zbog njih pripisaće ih sebi, i tako će da se uzoholi, gledaće na ljude sa visine, kao što je rekao Karun iz vremena Musaa, alejhi selam, kada su ga opomenuli na Allaha i Njegove blagodati: „Ovo što imam stekao sam znanjem svojim, tako ja mislim’ – govorio je on.“ (Kur’an, Kazivanja, 78). To je zbog njegove umišljenosti prema ljudima i zbog njegove oholosti. Pa je Allah učinio da ga zemlja proguta, zajedno sa njegovom kućom. Onda je Uzvišeni Allah rekao: „Taj drugi svet daćemo onima koji ne žele da se na Zemlji ohole i da nered čine, a one koji se Allaha boje čeka srećan kraj.“ (Kur’an, Kazivanja, 83)
Hvaljenje Uzvišenog Allaha, i poznavanje Njega učenjem Njegovih savršenih svojstava otvara vrata istinskom robovanju Njemu, a što ne možemo da uradimo niti da do toga dođemo osim da naučimo razloge zbog čega trebamo da Ga hvaliti, a što se može postići učenjem značenja Njegovih lepih imena i savršenih svojstava koja od nas proiziskuju da Ga hvalimo.
Hvaljenje i veličanje Njega Uzvišenog, onako kako zaslužuje, otvara vrata razumevanja naših slabosti, manjkavosti, poniženosti i potrebe. Tako će osoba da postigne istinski stepen robovanja Allahu. Ibn Kajjim, Allah mu se smilovao, kaže: „Dva su oblika potrebe (siromaštva): Prvi oblik je prinudno siromaštvo. Ova vrsta je uopštena i iz nje se ne izuzima pobožan ili grešnik. Ona ne povlači sa sobom hvalu ili kuđenje, nagradu ili kaznu, nego je ona na stepenu da je stvorenje u takvom stanju stvoreno. Druga vrsta siromaštva (potrebe) je siromaštvo izbora podložno volji (tj. priznavanje svoje nemoći), koja je rezultat dve vrste znanja: znanje roba o njegovom Gospodaru i njegovo znanje o sebi. Kada rob postigne ove dve vrste znanja, one ga vode vrsti potrebe i siromaštva prema Allahu koje je ustvari pravi izvor snage i sreće.“ Tariku-l-Hidžretejn (str. 9)
Na kraju, kažemo:

Nije u redu uopšte postavljati ovo pitanje, jer nema šerijatske ili razumske osnove za ovo pitanje. Ako je ispravno pitati: „Zašto Allah hvali sam sebe i naređuje Svojim robovima da Ga hvale, iako nema potrebe za tim?“ Onda je ispravno i ovo pitanje: „Zašto im je naredio da klanjaju, poste, obavljaju hodočašće, da Ga spominju i da čitaju Kur’an? Zar On nije nezavistan od svega toga?“

Baš kao što On Uzvišeni nema potrebe za ljudskim pohvalama, isto tako nema potrebe za njihovim molitvama, postom ili bilo kojim drugim ibadetom (delom obožavanja). Tako da osoba treba da se fokusira na to da se pokorava Allahu i da Ga obožava na osnovu pokornosti i predanosti, ubeđenja i zadovoljstva. Uzvišeni Allah u hadisu kudsijj, kaže:

“O robovi moji, vi nikada ne možete da dođete do onoga čime biste Meni štetu naneli pa da Mi je nanesete, niti ikad možete da dođete do onoga što će Meni korist doneti, pa da Mi je donesete. O robovi moji, kad biste vi i prvi i zadnji, i ljudi i džinni, imali srce najpobožnijeg čoveka, to ništa ne bi Moju vlast povećalo. O robovi moji; kada biste vi, i prvi i poslednji, i ljudi i džinni, imali srce najgoreg grešnika, to ništa ne bi Moju vlast umanjilo.” Hadis beleži Muslim (2577).

A Allah zna najbolje.

Odgovorio: Šejh Muhammed ibn Salih el-Munedždžid

Izvor: http://islamqa.info/ar/201651

http://www.islamhouse.com/sr