Ve alejkumusselamu ve rahmetullahi ve berekatuhu.

ŠTA SE IZGOVARA KADA SE UPADNE U NEVOLJU I POTEŠKOĆU

Prenosi se da je Abdullah b. Abbas, radijallahu anhuma, rekao: „Posljednje riječi koje je Ibrahim izgovorio kada je bačen u vatru, bile su:

حَسْبِيَ اللَّهُ وَنِعْمَ الوَكِيلُ

HASBIJALLAHU VE NI’ME-L-VEKIL.

“Dovoljan mi je Allah, i divan je On vekil.”

Buhari (4564, 4563).

U drugoj predaji stoji:

حَسْبُنا اللَّهُ وَنِعْمَ الوَكِيلُ

HASBUNALLAHU VE NI’ME-L-VEKIL.

„Dovoljan nam je Allah, i divan je On vekil.“

Ovu rečenicu je izgovorio Ibrahim, alejhisselam, kada je bačen u vatru, i izgovorio je Muhammed, sallallahu alejhi ve sellem, kada su mu rekli:

﴿إِنَّ النَّاسَ قَدْ جَمَعُوا لَكُمْ فَاخْشَوْهُمْ فَزَادَهُمْ إِيمَانًا وَقَالُوا حَسْبُنَا اللَّهُ وَنِعْمَ الْوَكِيلُ﴾

 „Doista se drugi iskupljaju protiv vas pa ih se bojte, njihov iman se povećao i rekli su: ‘Dovoljan je nama Allah i divan li je On vekil.’”

109 – Prenosi se od Ibn Abbasa, radijallahu anhuma, da kada bi Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, imao kakvu brigu (nevolju), govorio bi:

لاَ إِلَهَ إِلَّا اللَّهُ العَظِيمُ الحَلِيمُ، لاَ إِلَهَ إِلَّا اللَّهُ رَبُّ العَرْشِ العَظِيمِ، لاَ إِلَهَ إِلَّا اللَّهُ رَبُّ السَّمَوَاتِ وَرَبُّ الأَرْضِ، وَرَبُّ العَرْشِ الكَرِيمِ

LA ILAHE ILLAHU-L-‘AZIMU-L-HALIM. LA ILAHE ILLAHU RABBU-L-‘ARŠI-L-‘AZIM. LA ILLAHE ILLAHU RABBU-S-SEMAVATI VE RABBU-L-ARDI VE RABBU-L-‘ARŠI-L-KERIM.

„Nema istinskog boga osim Allaha, Veličanstveni i Blagi. Nema istinskog boga osim Allaha, Gospodar Arša veličanstvenog. Nema istinskog boga osim Allaha, Gospodar nebesa i Zemlje i Gospodar Arša plemenitog.“

Kod Muslima stoji: „Kada bi ga zabrinulo nešto“ i „Dovio bi ovom dovom i govorio prilikom brige (nevolje).“

Buhari (6346); Muslim (2730).

DOVA ZA IZLAZAK IZ NEVOLJE

Rekao je Uzvišeni Allah:

﴿فَلَوْلَا أَنَّهُ كَانَ مِنَ الْمُسَبِّحِينَلَلَبِثَ فِي بَطْنِهِ إِلَىٰ يَوْمِ يُبْعَثُونَ﴾

“I  da nije bio jedan od onih koji Allaha veličaju, sigurno bi ostao u utrobi njegovoj (u utrobi kita ) do Dana kad će svi biti oživljeni.” Es-Sāffāt, 143, 144.

Rekao je Uzvišeni Allah:

﴿قَالَ أَوْسَطُهُمْ أَلَمْ أَقُل لَّكُمْ لَوْلَا تُسَبِّحُونَقَالُوا سُبْحَانَ رَبِّنَا إِنَّا كُنَّا ظَالِمِينَ﴾

„Ponajbolji između njih reče: ‘Nisam li vam ja govorio da je trebalo Allaha veličati!’ ‘Slavljen neka je Gospodar naš!’ – rekoše – ‘mi smo, uistinu, nepravedni bili!'“ El-Kalem, 28, 29.

Ovo upućuje da je izgovaranje tesbiha (riječi SUBHANALLAH) uopćeno za izlazak iz nevolje svejedno da li kaže ‘LA ILAHE ILLA ENTE SUBHANEKE INNI KUNTU MINEZZALIMIN’ ili kaže neki drugi tesbih.